SAMA soda bikarbona je moćan lek za rak, posebno u digestivnom sistemu, počev od usta pa do kraja debelog creva – tvrdi dr Simoncini. Za rak izvan digestivnog sistema soda bikarbona nema efekta jer će veliki deo, dok stigne do drugih organa, već biti neutralisan kiselinama u tankom crevu. Za ove tumore se zato koristi solucija koja se ubacuje u krv što, naravno, čini samo lekar.

Koristi se isključivo čista soda bikrabona, farmaceutski napravljena (ne ova što se kupuje u samoposlugama). Po protokolu doktora Simoncinija, kod oralne primene za vreme prve nedelje tretmana ne sme se uzimati više od dve kafene kašičice sode bikarbone dnevno. Za vreme druge i treće nedelje, ne više od jedne kafene kašičice dnevno. Ove doze se mogu prekoračiti samo uz lekarsku dozvolu. Ovakvo doziranje bikarbone sode se ne sme koristiti više od tri nedelje. Za rak kože i druge eksterne kancere (uključujući i rektalni klistir) kada soda bikarbona dolazi u direktan kontakt sa kancerom, ove restrikcije ne važe.

Tretman sodom bikarbonom je u konfliktu sa Budvig dijetom, koju ćemo kasnije predstaviti, i koja je takođe formulisana i postavljena tako da se organizam izbori sa kancerom. Već smo rekli da se pomenuti tretmani nikada ne kombinuju i da se sprovode pod nadzorom lekara koji sa ovakvim načinom lečenja ima iskustvo.

Protokol dr Simoncinija preferira mineralni i vitaminski askorbat C (soli), verziju vitamina C koji se prilično razlikuje od uobičajenogvitamina C, koji je napravljen (sintetisan) kao askorbinska kiselina. Mineralni askorbati kao natrijum-askorbat, kalijum-askorbat, kalcijum-askorbat, mnogo su efektniji i ćelija ih više iskorišćava. Ćelija bolje koristi oba minerala i vitamin C kada se nalaze u mineralnom askorbatu.

Mineralni askorbat je odavno korišćen za lečenje mnogih bolesti. Njime je lečen 1940. poliomijelitis. Mešanjem sode bikarbone sa askorbinskom kiselinom stvara se natrijum askorbati ugljen-dioksid. Mešanjem sode bikarbone sa mineralnim solima, više sode bikarbone je na raspolaganju u tretmanu kancera.

Po protokolu dr Simoncinija, za mešavinu se koristi čist kvalitetan kristal ili prah vitamina C i destilovana voda i soda bikarbona. Nakon toga se prelazi na mineralni askorbat i sodu bikarbonu. Ćelije tada ne mogu da razlikuju vitamin C i glikozu jer su one (po obliku molekula) gotovo identične. Tako kancerozna ćelija “guta” mineralni askorbat. Kada se nađe unutar kancerozne ćelije, veruje se da se vitamin C ponaša kao prooksidans i on stvara hidrogen-peroksid (koji ima atom kiseonika više od vode). Tako je verovatno hidrogen-peroksid taj koji ubija kanceroznu ćeliju sa svojim molekulom kiseonika (O2) koji se tu oslobodi.

Normalne ćelije imaju enzim katalazu, koji tako stvoren razlaže hidrogen-peroksid na vodu i kiseonik i molekule redistribuira dalje, ali kancerozna ćelija nema katalazu i višak molekula kiseonika se zadržava u njoj i ubija je. Kada je nivo šećera u krvi nizak, kancerozna ćelija će pre uzeti vitamin C. Tako se u vreme tretmana mora smanjiti unos šećera na najmanju meru. Uzimanje previše vitamina C može oštetiti bubrege. Zato se ne smeju uzimati veće doze od propisanih terapijom.

Mineralni askorbat vitamina C je veoma efektan za rak kože jer stvrdnjava tumor i formira krastu, tako da krasta otpadne za oko dve nedelje, u zavisnosti od veličine tumora. Ovaj tretman ne treba da bude primaran za rak izuzev raka digestivnog sistema. Ovo je prevashodno dopunski tretman za bilo koji drugi tip kancera, napominje dr Simoncini. Na koji drugi tretman je Simoncini mislio konkretno, nije poznato, ali je daleko verovatnije da se morao kao lekar povinovati zahtevima koje nameće konvencionalna medicina kako možda ne bi izgubio licencu za rad. Iz gore opisanog vidi se jasno princip rada Simoncinijeve terapije i to je upravo način kako se tretira kancer – ubacivanje kiseonika i alkalizacija. Dr Tulio Simocini još napominje: “Korisno je razmotriti ekstremnu osetljivost gljivica na slane i elektrolitske solucije. Ove solucije, zbog njihove ekstremne difuzne sposobnosti, mogu da dosegnu sve micelijumske biološke oblike uključujući i one najsitnije. Soli i bikarbonati tada prave podlogu kompletno neorganskom, pa tako eliminišu i najmanju organsku garnituru koju gljivice mogu da iskoriste zaishranu. U ovom kontekstu soda bikarbona, koja se trenutno koristi kod dečje oralne kandidijaze, izgleda da je jednostavno i moćno oružje sposobno za iskorenjavanje, sprečavanje ili potpuno smanjivanje bilo koje neoplastične formacije gde god je to moguće primeniti”.”Kancer je kiselina, posebno mlečna kiselina kao otpadni produkt zbog niskog nivoa kiseonika i otpadni produkt gljivica i plesni”, podseća doktor Simoncini.

DA LI PUŠENjE IZAZIVAKANCER Gljivična forma i njen razvoj unutar kancerozne ćelije uopšte nije nepoznato savremenoj nauci. Čak su i neki srpski onkolozi odavno upoznati sa tim. Gljivice se često unose i pušenjem preko nedovoljno osušenog duvana, ali povezanost pušenja i razvoja kancera nije baš dokazana. Nažalost, nekome odgovara da ova veza postoji, jer se time skreće pažnja sa mogućeg drugačijeg unosa kancerogene forme u organizam. (Već smo rekli da se u ovom feljtonu nećemo baviti time kako pojedine mikoplazme dospevaju u organizam, pošto postoje tvrdnje da ulaze najčešće preko vakcina, posebno onih treće generacije ili DNK vakcina. Ali ovo još nije dokazano i teško je verovati da će biti dokazano).

Doktor Simoncini je jasno otkrio i da kancer izaziva kandida, gljivica koja počinje da se uobličava unutar same ćelije i fermentira šećer. I to nije novo otkriće. Da se u kanceroznoj ćeliji razvijaju razne gljivične forme, otkrio je još samouki izumitelj velikog mikroskopa i još koječega, Amerikanac Rojal Rajf, još tridesetih goduina prošlog veka. Otkrio je to, upravo gledajući kroz svoj veliki mikroskop, a potvrdila je to kasnije i proslavljeni istraživač kancera dr Virdžinija Livingston. Ova gljivična forma tokom života menja svoje oblike, u zavisnosti od kvaliteta hranljivog medijuma u kome se kancerozni proces odigrava.

Šta se u tom slučaju događa u ćeliji kancera?

“Kada se nađe u ćeliji ljudskog organizma mikrob (ili gljivična forma) počinje da presreće glikozu koja ulazi u ćeliju i hrani se sa njom, uskraćujući tako hranu drugim ćelijama. Mikrobi onda izlučuju mikotoksine, zapravo opasne hormone, i u unutrašnjosti ćelije se stvara prljavština u formi ćelijskog gliba. Mikotoksini su veoma kiseli i unutrašnjost ćelije postaje sve kiselija. I to je upravo karakteristika kancerozne ćelije – što je ćelija duže kancerozna, ona je kiselija”.

Pošto mikroorganizam otima molekule glikoze, ćelijama ostaju na raspolaganju veoma male količine za ishranu (glikoza u ćeliji treba da se konvertuje u piruvat kako bi ušla u mitohondriju, energetsku bateriju ćelije). Zbog velike količine “đubreta” u ćeliji, ona nije u stanju da proizvede dovoljno molekula ATP-a (adenzin-trifosfata) kako bi se pokrenulo “baterijsko” punjenje mitohondrije.

“Šalju se signali receptorima insulina i receptorima glikoze na ćelijskoj membrani i traži se još glikoze. Organizam obolelog od raka zato traži da jede slatko. U ćeliju kancera (u koju se ‘ugnezdio’ ovaj gljivičasti mikrob) ulazi čak 15 puta više glikoze, ali mikrob i dalje presreće te molekule i obilno se hrani i umnožava. Tako mikrob postaje zdrav i uhranjen, a ćelija bolesna i izgladnela”.