“Ovde verovatno postoji biološki limit”, primećuje Ker, “koliko receptori mogu plasirati glikoze ćeliji i kada je taj limit ispunjen ne postoji drugi način da mitohondrija dobije dovoljno energije. Zbog malog broja ATP molekula energetski nivo opada i ćelija postaje anaerobna. I to mikroorganizmu savršeno odgovara”.

“Medicinski establišment preko svojih medija najčešće plasira priču da je oštećena DNK uzrok kancera. Dok u retkim slučajevima nečiji normalan DNK može pružiti imunom sistemu predispoziciju da dobije kancer, DNK oštećenje nikada nije bilo uzročnik nijednog raka. Kancer nastaje samo kada je Krebsov ciklus i “lanac transporta elektrona” prekinut iznutra u mitohondriji. DNK oštećenje ne može prekinuti Krebsov ciklus i tako ne može nastati kancer”, tvrdi Ker.

Vebster Ker u svojim teorijskiim analizama ne uključuje delovanje sintetičkih mikoplazmi, što smo pomenuli uzgred i koje se savršeno dobro mogu ugraditi u DNK mitohondrija. Da napomenemo i to da DNK mitohondrija i DNK ćelija (kućice u kojoj su smeštene mitohondrije i ćelijske organele) nisu isti. Dakle, postoje dva DNK koda: ćelijski i mitohondrijski. Ćelijski se nasleđuje od oca i majke, a mitohondrijski samo od majke. Ovaj proces ugradnje nekog sličnog DNK u DNK čoveka (ili životinje) se u genetskom inženjeringu naziva internaliza.

Ker zaključuje da tvrdnja da se DNK (ćelijski) može oštetiti sam od sebe i da onda predstavlja uzročnika kancera, zapravo je obmanjivanje naučne javnosti koje se namerno plasira da bi se mogli dalje opravdati i finansirati složeni biogenetski naučnoistraživački radovi. “To ljudima daje utisak da je istraživanje raka veoma složeno i mora dugo da se vrši i do leka mora proći još puno vremena, pa je zato potrebno još mnogo novca. U međuvremenu se u stvari vrše genetska istraživanja za vojne potrebe”, tvrdi Ker.

Na osnovu istraživanja naučnika Rona Gdanskog, koje se tiče oštećenja DNK u kanceroznoj ćeliji, radi se o oštećenju DNK mikroba koji je unutar ćelije i koji je uzročnik oštećenja DNK kancerozne ćelije. Tako da DNK oštećena ćelije nije uzrok kancera, već se ona naknadno ošteti zbog mikroba u njoj, tvrdi ovaj naučnik.

Medicina tako sada koristi viruse (vrlo specifične genske agense o kojima nećemo detaljnije ovde govoriti) koji se ubacuju u ćelije sa defektnim DNK u nameri da pomoću njih poprave DNK ćelije. Ovo se naziva “genskom terapijom” jer je poznato da DNK mikroba (nazvanih “vektori”) unutar ljudske ćelije mogu uticati na DNK unutar same ćelije. Ako ste shvatili kako sve ovo funkcioniše, onda vam je jasno kakva se vešta i perfidna naučna smicalica pravi oko kancera i uopšte oko svih istraživanja u vezi sa kancerom. Dakle, ako ovo ne leči rak, kako tvrde zagovornici alternativne terapije, onda možemo samo zamisliti kakvi se sve genski eksperimenti vrše pod izgovorom “traženja leka protiv raka” i sa kojim ciljem.

Naravno tu su i brojni toksini (sa svojim velikim molekulima) koji su sastavni deo naše civilizovane svakodnevice tj. konzervirane hrane i koje ne možemo izbeći.

Još 1973. jedno istraživanje obavljeno u Jerusalimu uporedilo je kancerozno tkivo dojke sa nekanceroznim tkivom ostalih organa istog tela i pokazalo se da je koncentracija toksičnih hemikalija kao DDT-a (insekticida) i PCBs (koji se koristio u frižiderima) bila povećana u odnosu na ostala tkiva.