blog NIT

VAŠ VODIČ ZA PAMETNE ODLUKE

blog NIT - VAŠ VODIČ ZA PAMETNE ODLUKE

Terapije matičnim ćelijama istina ili obmana

Postoji dosta kontraverzi oko terapja matičnim ćelijama zato vam prenosimo dva teksta koji oslikavaju različita mišljenja. Na vama je da donesete zaključak.

matične ćelije, banka ćelija, foto profimedia

Da li je budućnost medicine konačno određena- ako matične ćelije mogu biti lek za mnoge bolesti? Ideja je više nego fantastična- matične ćelije kojih svako u određenom broju ima u svom organizmu, bioinženjeri mogu tako izmodelirati da se one  „jednostavno“ ubace u oboleo tkivo i tu počinju da žive, razmnožavaju se i potpuno se vremenom uklope u sistem rada ostalih ćelija istog tkiva. I tako se oštećeno ili bolesno tkivo zameni novim. Naučnici u ovome vide, kako prenose najuticajniji mediji kao i ugledni medicinski stručnjaci, velike mogućnosti za terapijsku primenu matičnih ćelija u stvaranju i regeneraciji – jetre, pankreasa, kože, srca, zglobova, krvnih sudova, rožnjače, čak i mozga.

Piše: Ivona Živković

http://www.ivonazivkovic.net/MATICNE-CELIJE-LECENJE-ILI-OBMANA.html

Prof. dr Kolin MekGakin iz Njukasla objašnjava da se tkiva nastala iz matičnih ćelija koriste i za ispitivanje dejstva lekova na ljudski organizam.
Rezultati su, kako tvrde, već evidentni mada se imena i broj tretiranih i izlečenih teško mogu naći po istim medijima. Nema podataka ni o neizlečenim, a tretiranim. Ali, zato postoje naučni simpozijumi i kongresi gde se iznose rezultati istraživanja. To što su se neki dokazi o uspešnim eksperimentima sa matičnim čelijama pokazali lažiranim, kao na primer tvrdnja ambicioznog Južnokorejanca Vo Su Hvonga da je sa  kloniranog ljudskog embriona jednog pacijenta uspešno “pokupio” matične ćelije, ne može poremetiti velike planove bioinženjerske industrije.
Ali postoje i sumnje. One su za sada još nedovoljne da bi poremetile planove onih koji u ovakvu terapiju veruju, a ne mogu se ni pozvati na neuspešnost ili neprimenjivost nečega što je još u fazi istraživanja. Zato deluje , najblaže rečeno, nelogično ukoliko se ova  terapiju godinama već “uspešno” primenjuje u praksi, da se i dalje  izdvajaju milijarde dolara za istraživanja i eksperimente. Da li se sa milijardama dolara zaista usavršava metoda lečenja sa matičnim čelijama, ili se čitava ova priča samo plasira u jasvnost da bi se novac izvukao iz budžeta, a istraživanja usmerila na neke druge ciljeve. Gde su u igri velike pare i gde se ekeperimentiše sa fundamentom života, sve je moguće. No, pre nego što pokušamo otkrijemo čitavu gru, pogledajmo malo bliže šta su zapravo matične ćelije.

MATIČNE ĆELIJE I TROFOBLASTI

Još 1902. godine škotski biolog, Džon Berd, postavio je svoju „univerzalnu trofoblastnu teoriju“. On je otkrio da se u početku razvoja humanog  zametka u jajnoj ćeliji na njegovim spoljnjim zidovima stvaraju takozvane trofoblastne ćelije koje se ponašaju neverovatno slično kao kancerozne ćelije. One se brzo umnožavaju i grozničavo izjedaju unutrašnji zid materice nastojeći da se u njemu “ugnezde”. Hrane se tako preko krvi iz materice razarajuči njene ćelije. Ali, u trenutku kada se u embrionu razvije  pankreas i on počne da luči svoje enzime, trofoblastne ćelije u njumu bivaju uništene. Ukoliko ćelije iz pankreasa embriona ne počnu na vreme da luče svoje enzime, ove trofoblastne ćelije mogu potpuno razoriti matericu i pojesti embrion čiji su deo. Baš kao što to rade kancerozne ćelije u nekom tkivu. Tako je Berd zaključio da kancer nastaje upravo iz ovakvih ćelija koje postoje rasute po čitavom organizmu, ali su ostale zarobljene na nivou embrionskih ćelija i nisu se diferencirale u ćelije određenog tipa. Ali, one se u svakom trenutku u ljudskom organizmu mogu aktivirati i to se stalno i događa upravo sa ciljem da se zakače sa neko tkivo i da se tu umnožavaju obnavljući oštećeno tkivo sve dok ih enzimi pankreasa ne unište. Te ćelije koje čekaju trenutak da počnu da se umnožavaju i onda diferenciraju zapravo su matične ćelije. One se mogu uobličiti u bilo koju vrstu ćelija, od 200 tipova koliko ih ima u ljudskom organizmu i tako stvoriti bilo koje tkivo. Kancer nastaje kada te matične ćelije zbog nedovoljne funkcije pankreasa, ili prisustva previše nekog toksina, ne mogu da zaustave svoj rast. Kasnije je dokazano kancer čine anareobne ćelije, što znači da su se te ćelije vratile na primitivan stupanj ishrane. Sve ćelije u našem organizmu su aerobne i koriste kiseonik za „spremanje hrane“.

Berd je takođe pomislio da bi se i kancerozne ćelije mogle lečiti enzimima pankreasa.  I ovaj metod lečenja kancera enzimima je bio već prihvaćen u Engleskoj, kada je došlo do otkrića X-zraka. I onda su se pod uticajem moćnih krugova stvari preko noći promenile. Krenuo je biznis sa rendgen aparatima, a Berdova „univerzalna trofoblastna teorija“ je zaboravljena. X-zračenje je bilo mnogo profitabilnije u tretmanu obolelih od kancera.

MATIČNE EMBRIONALNE ILI MATIČNE ODRASLE ĆELIJE?

Ideja da se ove matične ćelije mogu veštački stimulisati da se razvijaju i da se usmere i određeno tkivo i diferenciraju za potrebe tog tkiva predstavljala je za naučnike i lekare sjajan izazov. Posebno ako se od toga može napraviti biznis. A zna se da je transplatacija organa veoma problematična, jer treba naći donatora, a i organizam odbacuje tuđe organe.  Stimulisti matične ćelije je zato mnogo bolje rešenje, ali pod uslovom da se metoda koja se primenjuje u radu sa njima može kontrolisati, patantirati i da se iz svega izvuče profit.
I tako su krenule ideje za biznis i traženje načina da se pojedine bioinženjerske kompanije  u ovaj biznis ugrade kao posrednici. Ali, savladati ovu biotehniku nije ni malo lako i treba platiti veliki broj mozgova u svetu da bi se “tehnologija” razradila, pa je novac za istraživanje morao da se izdejstvuje od onoga ko ga ima – a to su državni budžeti. I krenulo je još 2001. godine lobiranje u američkom kongresu da se donese zakon koji bi ovakva istraživanja odobrio i finansirao. I, naravno, uz veliku medijsku propagandu, da se narodu  prikaže da je to za njegovo zdravlje.

Tako je u vreme predsednika Džordža Buša mlađeg izbila velika debata u američkom kongresu da li federalna kasa treba da finansira skupa istraživanja sa embrionalnim matičnim ćelijama ili ne.  Sama pomisao da se eksperimentiše sa ljudskim embrionima za običan narod je bila monstruozna.
I Bušova administracija je odlučila da to država ne finansira, mada nikada nije stavljena zakonska zabrana da se eksprimenti sa ljudskim embrionima vrše.  Elegantno su se  tako pokazivali kao konzervativci i hriščani (pošto su bili u koaliciji sa fundamentalnim hrišćanima), ali u suštini  nisu zabranili ovakve eksperimente.

U zavisnosti od toga koja je politička stranka imala pod kontrolom koji medij tako su plasirane i informacije o najnovijim naučnim otkrićima . Stručnjaci za matične ćelije su bili i na jednoj i na drugoj strani.  U ovoj borbi na videlo su tako izašle mnoge naučne tvrdnje koje otkrivaju da cilj ovih skupih istraživanja i nije lečenje pacijenata,  te  su oni samo sredstvo u kampanji. Tako  su oboleli, koji su verovali da je lek za njih upravo u istraživanjima sa matičnim čelijama, dovođeni pred televizijske kamere samo za potrrebe lobista koji su se zalagali za otvaranje državne kase.  Sa bolesnim ljudima se najlakše manipuliše, a za one koji nemaju predrasude u ekeperimentima  sa ljudskim  embrionima, život i ljudska nesreća se gledaju sa veoma praktične strane.

Republikanska (Bušova) savetnička naučna ekipa javnosti je tako obelodanila  da se matične ćelije mogu uzimati i sa drugih tkiva, recimo sa kože, te da nema  nikakve potrebe da se uopšte eksperimentiše sa embrionima. Takođe je iznet podatak da  se mogu koristiti i ćelije iz placente. Kad god bi se pred Kongresom  našao predlog zakona koji bi vladi naložio da finansira eksperimente sa matičnim ćelijama humanog embriona, usledilo je neko naučno orkriće da se sve može i bez embriona. I to je Demokratama bilo sumnjivo.

Onda je nekoliko uglednih imena dobitnika Nobelove nagrade (ova nagrada se inače dodeljuje pojedincima zaslužnim za uspostavljanje Novog Svetskog Poretka) u otvorenom pismu tražilo od predsednika Buša da odobri državne pare za istraživanja sa matičnim čelijama ljudskog embriona.
Zahtev ovih “uglednih imena” (uglavnom masonerije) u javnosti je stvorio sliku kako to mora biti veoma dobro i korisno, jer neupućena većina misli da se Nobelova nagrada dodeljuje zbog nastojajanja pojedinaca da učine nešto dobro za običan narod. Ovi naivni ljudi ne shvataju da kapitalisti i vlastela nikada ne čine ništa što nije u njihovom interesu.

Dejvid Prentis

Tako je Dejvid Prentis, profesor molekularne biologije na državnom univerzitetu u Indijani, koji je  jedno vreme bio i specijalni savetnik za pitanja iz medicine jednom republikanskom senatoru iz Kanzasa, skrenuo pažnju da učeni i ugledni ljudi, iako dobro znaju neke činjenice , namerno ih izvrću kada  se u javnost iznose podaci o matičnim ćelijama.
Zato su i u pismu Nobelovih laureata nalazi rečenica koja treba da pruži naučni dokaz o efektnom delovanju matičnih čelija: “… ćelije koje luče insulin su normalizovale nivo glikoze u krvi miša”.
Ali, ova rečenica je izostavila fundamentalnu činjenicu i na to je Prentis skrenuo pažnju:
“Ti eksperimenti su rađeni sa odraslim matičnim čelijama miša, a ne sa embrionskim matičnim čelijama. U stvari, za sad još nema izveštaja da je bilo ko bio u stanju da proizvede ćelije koje luče insulin iz humanih embrionskih matičnih čelija, ali humane odrasle (zrele) matične ćelije koje luče insulin su izolovane”

Pismo nobelovaca objavljuje i tvrdnju da odrasle matične ćelije nemaju isti potencijal (sposobnost diferencijacije) kao embrioničke matične ćelije, što teorijski znači da one ne mogu formirati bilo koje tkivo. Ali studije urađene sa odraslim matičnim ćelijama pokazuju da one u suštini imaju sposobnost  da formiraju bilo koje tkivo.

IZMIŠLJANJE TERMINA KAKO BI SE ZAMAGLILA SUŠTINA

Najviše obmanjuje novoskovan termin -“pluripotentno”, jer on  bukvalno znači sposobnost matičnih  ćelija da formiraju većinu (ali ne sva) tkiva. On se koristi nekorektno, prvenstveno da bi se impliciralo da humane embrionske matične ćelije mogu formirati sva humana tkiva izuzev trofoblastnog – a to je već pomenuti spoljnji sloj ćelija u ranom stadijumu razvoja embriona koji mu dozvoljava da se implantira (“ugnezdi”) u materični zid. To su ćelije iz embriona koje naučnici uzimaju kao embrionalne matične ćelije, a čitav embrion zatim uništavaju.
Tako se fraza “humane pluripotentne matične ćelije”  koristi da bi se doskočilo dilemi da li humane embrionske matične ćelije hranjene u kulturi zaista mogu da stvore jedan humani embrion, tako što nameću naizgled logičan odgovor – da to nije moguće jer one ne mogu da stvore trofoblastne ćelije. Na taj način se smiruju starsti zagovornika etičkog prisupa u ovim istraživanjima koji upozoravaju da mora postojati granica dokle se ide u eksperimentima sa ljudskim embrionom.
U protivnom,  ovakva istraživanja postaju patološka, a ne naučna.


www.news.wisc.edu/newsphotos/thomson.html

U svedočenju pred američkim Senatom, tadašnji direktor američkog Nacionalng instituta za zdravlje i novbelovac sa Harvarda, Harlod Varmus, rekao je da je mogućnost generisnja humanog embriona u laobartoriji neizvesna i da bi bilo neetički pokušati takav eksperiment kako bi se odredilo da li je to moguće ili ne. To znači da su naučnici možda u posedu znanja da naprave da se takav modifikovan embrion razvije u živo biće, ali da oni to ne žele da provere u stvarnosti.  Dakle, oni možda mogu da naprave Frankenštajna, ali neće taj eksperiment izvesti jer su to sve moralni ljudi . I treba im samo verovati na reč (!). Doktor Varmus je kasnije postao savetnik predsednika Baraka Obame (koga “iz milja” nazivaju najvećom obmanom američkog naroda). Tako je ubačen izmišljan termin “pluripotentan” i on znači da se ukoliko uzmete embrionske matične ćelije, u njima ne mogu stvoriti trofoblasti, i one ne mogu formirati embrion, jer se on ne može “ugnezditi” u zid matarice bez tih ćelija. Ali, kako je rečeno originalnom dokumentu Džejmsa A. Tomsona sa Univerziteta u Viskonsinu , koji je sa svojom ekipom vršio ispitivanja 1998. i pet meseci razvijao jedan humani embrion u kulturi, ljudske embrionske matične ćelije mogu formirati trofoblaste u kulturi.

Da li se životinjski embrioni sa humanim ćelijskim jezgrom mogu razviti do kraja i šta od toga ispadne, javnosti za sada nije poznato. Ipak, suštinska odlika svih vrsta na planeti Zemlji je funkcionalnosti i prilagođenost prirodnom staništu u kome je vrsta nastala. Stanište bića razvijenih iz sibridnih ćelija (sa fusionisanim genetskim materijalom) je istraživačka laboratorija. Kako je osnovna karakteristika živog bića sposobnost samoodržavanja i razmena materije sa prirodnom okolinom, teorijski takve ćelijske kolonije i takva živa bića mogu živeti samo u laboratoriji i njihov životni vek je stoga veoma kratak.

Zato Dejvid Prentis naglašava: “Poreksim obveznicima nije objašnjeno šta se krije u frazi “pluripotentne matične ćelije” koje mogu biti “izvedene iz somatskih ćelijskih nuklearnih transfera.”  Somatski nuklearni transfer (fizički prenos ćelijskog jezgra u kome se nalazi genetski materijal  iz jedne ćelije nekog organizma u jajnu ćeliju drugog organizma) je zapravo elegantna fraza koja znači – kloniranje.
Tako je napravljena igra sa terminima i frazama. Pošto somatski nuklearni transfer uključuje reprodukciju humanih bića (kada se prenosi genetski materijal koji je u nukleusu iz humane ćelije u jajnu čeliju po izboru), ispada da je to isti proces reproduktivnog kloniranja za koje zakonski  Predlog 71 (u Kaliforniji) zahtevao da budu zabranjana. Ljubitelji izopačene nauke ubedili  su tako glasače Kalifornije da misle da je Predlog 71 protiv kloniranja, u stvari on suštinski odobrava naučnicima pravo na kloniranje”, tvrdi Prentis.
Konačno je predsednik Barak Obama (nazvan Obmana) , “pod pritiskom” bolesnih, kojima je ovo jedina nada u izlečenje ,  odlučio da iskoristi svojih “pet minuta vlasti” i progura zakon kojim se vladi SAD nalaže da iz federalnog budžeta izdvoji u 8,2 milijarde dolara za istraživanja i eksperimente sa embrionskim matičnim čelijama.

Najvažniji zadatak predsednika SAD je bio da potpiše zakon da se pare američkih poreznika daju naučnicima i istraživačima za “dobrobit čovečanstva”, a papa garantuje da će mu Bog oprostiti ako koji milion ljudi i životinja završe pre vremena na “onom svetu”.


“Nismo li ti mi, sine Huseinov, skovali predizborni slogan za američki sheeple u koji THEY CAN BELIEVE IN i napravili ti biografiju (koja nema veze sa tvojim životom) i naučili te kako da žednima i gladnima lepim rečima i otmenim držanjem objasniš da voda i hrana nisu najvažnije stvari u životu. Sve dok ti tako veruju, sine, ti si dobar službenik naše bogomdane kompanije “Annuit Coeptis”. I mi to sa puno dolara Amen- ujemo”.

Samo Kalifornija, koja ima glumca za guvernera (Švarcenegera), izdvojila je iz “narodne kase” 3 milijarde dolara. Privatne biotech kompanije su tako konačno dobile ogroman novac i po medijima je odmah krenula priča o nadi i “svetloj budućnosti” za izlečenje mnogh bolesti.  Isti poslovni klan ima vlast i nad srpskim državnim “vrhom” i zdravstvenom politikom, pa je eho kampanje stigao i do nas. Kakvi su trednovi na Zapada  mora biti i u Srbiji.

I  Ministarstvo zdravlja Srbije upravo ovih dana gromoglasno i nagoveštava da će se ova metoda lečenja i kod nas primenjivati. Ona se zapravo u lečenju kancera već godinama primenjuje kada se uzimaju zrele matične ćelije iz koštane srži. Koliko je izlečenih, a koliko umrlih pitanje je statistike koja se može izvesti na razne načine. Ljudi oboleli od kancera obično umiru nakon ovakvih terapije za pet do šest godina. Neki lekari to smatraju izlečenjem odnosno produžetkom života (!) Dobro plaćeni stručnjaci su tako počeli narodu i lekarima da plasiraju veliku priču o matičnim ćelijama.
Planira se i u Srbiji odmah otvaranje javne banke za čuvanje matičnih ćelija, a roditeljima se sugeriše da  ne treba da zaziru od toga da se iz pupčne vrpce njihovih novorođenih beba odmah izvuče krv sa matičnim ćelijama. Već je krenula obuka lekara po bolnicama kako da uzimaju ove matične ćelije.
One se onda mogu deponovati u te domaće javne banke ili u inostrane privatne banke i tu se one duboko zamrznu i čuvaju decenijama. Za to čuvanje se odmah plati 1800 evra i, ako vašem detetu kad odraste zatrebaju za neko lečenje, matične ćelije će vam biti isporučene. Cena isporuke nije navedena. U svakom slučaju nećete se valjda cenjkati za zdravljem svoga deteta i ako bude kojih 50 ili 100 hiljada evra. Verovatno če moći i na kredit.

PRERANO SEČENJE PUPČANE VRPCE JE ZLOČIN PREMA DETETU!
Ono što često roditeljima  nije objašnjeno je da se tom prilikom tek rođena beba lišava određene količine krvi i prekida se jedan vitalni proces koji bi morao da se odigra. Naime, Priroda je uredila nakon da nakon izlaska iz majčine utrobe beba i dalje ostaje vezana pupčanom vrpcom za hranjivu posteljicu i iz nje i dalje prima krv odnosno  kiseonik sve dok bebina pluća ne počnu sama da funkcionišu. Suština je u tome što su pre rođenja  bebina pluća puna tečnosti, ali u njima je malo krvi i beba još prima kiseonik iz placente preko  pupčane vrpce. Ovim kiseonikom se zato baba snabdeva još nekoliko minuta dok se pluća ne napune krvlju i počnu da rade.

To punjenje se vidi pulsiranjem krvi kroz pupčanu vrpcu. Ovaj prenos krvi (transfuzija) se vrši pod dejstvom Zemljine teže jer po prirodi žene se poradjaju u smeru Zemljine teže i beba se tako spušta iz posteljice na zemlju. Moderna medicina koja krši sve prirodne zakone žene tera u potpuno neprirodan položaj prilikom porođaja. Tako nastaje apsurd da se žene moraju porađati u bolnici jer je to zgodnije u slučaju da nastanu nekakve komplikacije, a neprirodan položaj žene, (nasuprot Zemljinoj teži i mnogo naporniji)  pri tom upravo stvara uslove za komplikacije. Vidite i sami kako je savremena medicina naopaka i protivprirodna.

Tako se i ova transfuzija krvi vrši još nekoliko minuta slivanjem krvi  kao i pulsranjem materice. Transfuziju kontroliše bebin refleks (sužavanje krvnih sudova vrpce) i ona se sama prekida kada je dete primilo dovoljno krvi u pluća. Tada beba plače i dobija ružičastu boju. Tako se u jednom trenutku beba snabdeva kiseonikom iz dva izvora: iz majčine krvi preko pupčane vrpce i iz sopstvenih pluća. Na ovaj način je priroda sprečila mogućnost da mozak i jednog trenutka ostane bez kiseonika u slučaju da pluća odmah ne prorade. Proces se završava kada pupčana vrpca prestane da pulsira. Podvezivanje  pupčane vrpce pre nego što se proces transfuzije krvi završi može imati ozbiljne posledice za dete. Ali, Američko društvo za akušerstvo i ginekologiju i Društvo akušera Kanade zastupaju stav da se pupčana vrpca odmah podveže  i pre nego što beba udahne vazduh. Time se odmah prekida snabdevanje bebe kiseonikom iz placente i kod bebe  u trenutku nastaje asfiksija (gušenje) dok pluća ne prorade. Krv koja bi iz placente trebalo da uđe u pluća i uspostavi tamo cirkulaciju,  ostaje tako zaustavljana u placenti, a obučeni skupljači matičnijh ćelija i krvi iz placente stupaju na scenu.  Bebin organizam u takvim okolnostima preusmerava krv iz drugih organa kako bi se napunili vitalno važni krvni sudovi u plućima.  U slučaju prevremenog rođenja beba koja u sebi još nema dovoljno krvi tako može ostati u jednom periodu bez kiseonika, što za posledicu može imati cerebralnu paralizu ili tešku anemiju, ali i mnoge druge poremečaje koji se ispolje tek mnogo godina kasnije. To su bolesti za koje medicina često kaže da se uzrok nastanka još ne zna.
Javna je tajna da se ta krv , kao i posteljica, često prodaju ili ustupaju farmaceutskim kompanijama.

Da bi  se ovaj očiti zločin prema detetu opravdao smišljena je i jedna stručna prevara (u koju edukovani lekari veruju jer su to učili u školi) koja kaže da se time sprečava da u krvotok deteta uđe previše crvenih krvnih zrnaca. Ta velika količina krvnih zrnaca prouzrokuje “lepljivost” krvi i to je neko “mudro” proglasio “bolesnim” stanjem.

Inače, što je beba ranije rođena (pre vremena) krv u posteljici i pupčanoj vrpci je bogatija matičnim ćelijama. Vidite sada kakav je to izazov za doktore koji vole novac i koji znaju da će ako dete ranije izvade iz materice dobiti kvalitetnije (i tržišno vrednije) matične ćelije.
Neukim roditeljima se zato plasira priča o tome kako je uzimanje matičnih ćelija veoma korisno za bebu jer kasnije u životu ako oboli od neke teške bolesti može da se izleči sa sopstvenim matičnim ćelijama. Sa druge strane, beba koja je odmah na rođenju lišena određene količine krvi, koja joj po prirodi pripada, logično je podložnija bolestima.

Da se pupčana vrpca ne sme seći pre vremena zapisao je još 1801. godine Erasmus Darvin (deda Čarlsa Darvina) i on doslovce kaže: “Druga stvar koja može veoma povredti dete je nastojanje da se iseče pupčana vrpca pre vremena: ona uvek treba da se ostavi dok dete nekoliko puta ne udahne vazduh  i dok sva pulsiranja u pupčanoj vrpci ne prestanu. U suprotnom, dete će biti mnogo slabije jer deo njegove krvi ostaje u placenti, umesto da završu u njegovom telu”.

Dakle, kako je moguće da savremena medicina ovo često ne uvažava? Moguće je samo kada u nju uđe biznis i krene trka za profitom. Takva medicina je lažna i lekari koji je praktikuju pozivaju se na opšte usvojenu medicinsku praksu. Oni zatvaraju oči pred logikom i slepo se drže knjiga ili zakona koji im nešto odobravaju ili uskraćuju. I time su zaštitili svoj lažni moral uspostavljajući opasnu medicinsku etiku koja se pravda rečima: “tako smo učili u školi” ili “tako je pokazalo ovo ili ono istraživanje”.

Istovremeno razne povelje o “pravima deteta” su očito samo slovo na papiru. Dakle, podvezivanje pupčane vrpce pre vremena, uzimanje matičnih čelija i krvi, pa obavezna vakcinacija – to je današnje “pravo” deteta rođenog u vremenu falš medicine.

“Kakvo moje pravo? Nemojte me zamajavati!”

Mnoge bolnice u svetu , na svu sreću, uviđaju ovu zabludu.

Ali, kakvi su zaista efekti  terapije matičnim ćelijama koja se već primenjuje dok se  istovremeno troše milijarde dolara na dalja istraživanja? Da li to znači da nešto ipak ne funkcioniše?

PROBLEM SA MITOHONDRIJAMA I HETEROPLAZMIJA

Očito da mnogo toga ne funkcioniše. I to se vidi iz ogromnog broja radova koje genetičari i molekularni biolozi širom sveta, omamljeni slavom i novcem,  sada prilažu kao svoj doprinos ovoj izopačenoj nauci. Oni nude rešenje problema koji je očito još nerešen, pa se tako vidi da je i priča sa “uspešnim lečenjem” matičnim ćelijama  ipak samo fantastična priča. Jer, primeniti nešto kao terapiju, ne znači i izlečiti pacijenta. A hvaliti se sa terapijom (koja još nije pokazala efekte) je upravo deo iskvarene lekarske etike.

Gde je najveći problem? Očito u tome što se matične čelije ne primaju u ciljano tkivo ili se jednostavno tu ne održavaju (umnožavaju) u dužem vremenskom periodu da bi se moglo reći da je tkivo trajno regenerisano.
Da bi smo shvatili šta se tu nastoji uraditi i šta ne funkcioniše moramo malo pogledati detaljnije šta  rade bioinženjeri. Oni se zapravo bave terapeutskim kloniranjem tako što jezgro (nukleus) ćelije pacijenta  kombinuju (spajaju) sa jednim oplođenim humanim ženskim jajetom iz koga je izvađen nukleus ili  jajetom od životinje. Veruje se da u ovakvom spoju ćelijski faktori u citoplazmi jajeta mogu reprogramirati ubačeni nukleus (jezgro) pacijentove ćelije i podstaći ga da  pokrene proces stvaranja proteina po tačnoj “recepturi” za to tkivo (koja se nalazi u DNK iz jezgra ćelije) i izvrši zamenu ćelija u pacijentovom telu (tkivu).


Tako ako pacijent boluje od Parkinsonove bolesti zbog gubitka moždanih ćelija ove nove ćelije, u koje je ubačeno jezgro sa genima obolelog tkiva, mogle bi zameniti stare tako što bi preuzele funkciju “univerzalnih” ćelija (trofoblasta) i “ugnezdile” se među ostale moždane ćelije tog tipa preuzimajući sve njihove osobine.

Ali,  nastali su mnogi problemi jer se ovako uobličene i ubačene ćelije jednostavno nisu primale, ili su brzo odumirale. Jedan od razloga za to je što se dugo  previđalo ( ili se nije još znalo)  da ćelija sa usađenim nukleusom u sebi nosi i mitohondrije iz starog citosola, a ove mitohondrije imaju sopstveni DNK i očito neku vrstu komunikacije sa svojim citosolom.

Veruje se da su ljudske ćelije nastale simbiozom dve proteinske forme (citosola i mitohondrije) i da čovek (kao i životinje)  ima dva DNK odnosno dve “recepture” za pravljenje proteina.

Mitohondrija omogućava ćeliji aerobno disanje i one se prilikom deobe ćelije još brže dele i munjevitom brzinom uskaču u nove ćerke ćelije.  Mitohondrije ćeliji daju energiju i bez njih nema života za ćeliju, nema ni energije za njenu deobu. Bez energije mitohondrija nema energije ni za jedno živo biće.
Mitohondrije su veoma dinamične i čak preleze iz jedne ćelije u drugu i tako pomažu energetsko odžavanje ćelija kod kojih dolazi do pada u proizvodnji energije zbog nefunkcionalnosti pojedinih mitohondrija. One tako čuvaju i održavaju aerobno funkcionisanje ćelija sa sa nefunkcionalnim mitohondrijama.

Ukoliko se u ćeliji nađe manje funkcionalnih mitohondrija, ona može početi da fermentira, i u slučaju da se takva ćelija održva u životu (ne izvrši apoptozu) nastaje – kancer.
Tako dok se u nukleusu citosola  enalazi nacrt za spajanje strukturnih ćelija i tela, (nkDNK) analogno planu drvoseče da konstruiše kuću, mitohondrijske DNK sadrže nacrt za ćelijski električni sistem. A, u radu sa strujom, nasumično mešanje komponenti dva različito integrisana električna kola lako rezultira kratkim spojem. Isto se može dogoditi i kod ćelije.

Mitohondrija.

Naime, poznato je da zbog nagomilavanja reaktivnih vrsta kiseonika (koje nastaju kao produkti sagorevanja kiseonika u mitohondrijama) , mitohondrije veoma brzo menjaju svoj mtDNK (mutiraju) i tako se održavaju pored štetnog uticaja ovih reaktivnih vrsta kiseonika tj. “ćelijskog dima”. Tako se događa da se prikom deobe ćelije sa jezgrom koje je preneto iz druge ćelije u novu ćerku ćeliju usele mitohndrije sa različitim kopijom mtDNK – tako što su neke kopirale mutiranu mtDNK “recepturu”, a neke iskopirale staru mt DNK.
Tako nastaje heteroplazmija – prisustvo mešavine više od jednog tipa genoma u organelama mt DNK ili plastidnog DNK u okviru jedne  ćelije.
Uopšte je prihvaćeno da mešanje nk DNK od različitih ćelija može biti destruktivno, ali potencijalno katastrofični efekti mešanja različitih mt DNK su se dugo zanemarivali.

Tako je ćelijskom jezgru  potrebno jedno dugo vreme deoba da bi se ovaj poremaćaj DNK mitohondrija ispoljio. I to se kao simptom neke bolesti može pojaviti mnogo godina kasnije kod odrasle osobe . Medicina tada kaže da “uzrok bolesti još nije poznat”. A zapravo jeste poznat.

Tako su se novcem sluđeni naučnici dali u razmatranje kako da transferišu mitohondriju iz jedne ćelije u drugu i da sve imaju isti genom (isti mt DNK) u novoj ćeliji. I to istraživanje očito košta. A ideja je u koriščenju posebno formulisanih antioksidanasa kojima bi se sprečilo mutiranje mitohondrijskog DNK prilikom deobe ćelije sa transferisanim jezgrom. I bioinženjeri se time bave nastojeći tako da mitohondrijama na neki način stave “gas masku” i prevedu ih neoštećene u ćerke ćelije citosola.

Insistiranje da se eksperimenti vrše sa ljudskim embrionskim matičnim ćelijama otkriva da se iza čitave igre matičnim ćelijama krije i neko mnogo ozbiljnije istraživanje sa kojim javnost nije upoznata.  Najčešće se pominje kloniranje ljudi (odabranih da žive večno) ali i moguće pravljenje nekog veoma efektnog biološkog oružija.

Zapravo, ukoliko se mitohondrijama uspešno stavi “gas maska” kako ne bi trpele oštećenja od reaktivnih vrsta kisonika, to bi moglo biti otkriće koje bi NEKIMA i te kako usporilo staranje. Sva bogatsva ovog sveta i stotine tona zlata ne vrede ništa ako ste običan smrtnik. Ali, “večni život ” je prava stvar. I to bi možda unelo velike promene u načinu života velikog homoseksualnog bratstva koje na ovaj način mora da se održava u životu prenoseći svoj Sveti duh kroz razna tela u bratstvu i to čini najmanje 17 vekova.

Eto gde idu milijarde dolara poreskih obveznika.

Svi simbooli večnosti.

Drugi problem je takođe vezan za ove brze mutacije mt DNK zbog reaktivnih vrsta kiseonika. Te mutacije  koče stvaranje mitohondrijske energije što ima za posledicu da se  povećava produkcija reaktivnih vrsta kisonika (ROS).

Povećana proizvodnja ROS-a stimuliše rast ćelija citosola tako da ćelije sa mutantima mtDNK prerastu normalne ćelije. Ovaj mnogo brži rast ćelija sa mutantima mt DNK takođe smanuje proizvodnju mitohondrijske energije, koja zajedno sa povećanom produkcijom ROS-a koči razvoj humanih embrionskih matičnih ćelija i onemogućava njihovu diferencijaciju.

Samo iz ova dva primera vidite da problema za rešavanje kojima se bave bioinženjeri ima još mnogo i  zamrzvanje matičnih čelija i plaćanje 1800 evra ne znači ništa. Put do večnosti je dug i budućnost mora još da se čeka. Ako je ikada bude u lečenju sa matičnim ćelijama.

Drugo mišljenje….

Lečenje matičnim ćelijama

Hematopoetske matične ćelije imaju sposobnost da formiraju sve druge krvne ćelijske tipove, dok su mezenhimalne multipotentne, samoobnavljajuće, objašnjava prof. dr Miodrag Stojković

Terapija matičnim ćelijama sve više dobija na interesovanju ne samo svetske, već i naše javnosti. Priča o njihovoj mogućnosti da leče i ono što je inače neizlečivo budi nadu i kod beznadežno obolelih, kao i sposobnost da u posebnim uslovima stvaraju krvne, ali i druge telesne, odnosno somatske ćelije, važne za regeneraciju obolelih tkiva.

Šta su u stvari matične ćelije i koliko su primenljive u terapiji, objašnjava poznati genetičar prof. dr Miodrag Stojković.

– Matične su one ćelije koje se na početku stvaranja novog života nisu odlučile u koje će se ćelije diferencirati, odnosno pretvoriti. U zavisnosti od porekla i sposobnosti da se diferenciraju postoji više vrsta matičnih ćelija.
Na primer, samo embrionalne mogu da daju 220 različitih ćelijskih tipova ljudskog organizma. Zanimanje za matične ćelije počinje u trenutku saznanja da su neke bolesti vezane za njihov nedostatak. Sredinom prošlog veka, a i kasnije, prvo je primećena važna uloga krvnih matičnih ćelija kod osoba koje su pretrpele radijaciju.
Istražujući dalje, naučnici su sve više sagledavali njihovu moć, da bi početkom ovog veka u laboratoriji uspeli da dobiju potpuno nove reprogramirane matične ćelije.

* Kakve su sve njihove mogućnosti u terapijskom smislu?
– Veoma široke, a naročito kada govorimo o hematopoetskim i mezenhimalnim matičnim ćelijama. Ove prve locirane su u kostnoj srži i imaju sposobnost da formiraju sve druge krvne ćelijske tipove, a primenjuju se u lečenju leukemije, aplastične anemije, limfoma, teške kombinovane imunodeficijencije…
Mezenhimalne se sve više koriste za lečenje povreda hrskavice, kao i za ubrzano zarastanje rana. One su multipotentne i samoobnavljajuće i mogu se naći u gotovo svim organima i tkivima, sposobne da obnove različita tkiva u organizmu bolesne osobe. Nervne matične ćelije takođe sve više postaju zanimljive, i u tom smislu već postoje pokušaji za lečenje moždanog udara. Istovetnu pažnju stručnjaka privlače i matične ćelije iz oka koje se već koriste u lečenju nekih očnih bolesti.
Znači, postoje bolesti gde se matične ćelije uveliko primenjuju, ali treba biti oprezan u tvrdnjama da one mogu biti rešenje za sve bolesti.
To je već ozbiljna izjava koja nema pokriće. Naročito su preuveličane mogućnosti matičnih ćelija dobijenih iz pupčane vrpce i mlečnih zuba, koje se nude kao univerzalno sredstvo za lečenje, iako to nisu.

* U kojim su oblastima medicine matične ćelije ispoljile puni efekat, a gde se očekuje da to tek pokažu?
– Već navedeni primeri su pokazatelj gde se najviše od matičnih ćelija može očekivati, dok u drugim oblastima medicine tek treba da se dokažu. Zapravo, to ne znači da ako neko ubrizgava matičnu ćeliju, njome i bolest leči. Vrlo često takva terapija povezana je sa lažnim obećanjima. Zato je zbog neželjenih posledica više nego uputno da se pacijent prvo dobro raspita da li postoji već uspešna i bezbedna terapija određenim matičnim ćelijama, pa tek onda da je prihvati.
Posebno me raduje korišćenje matičnih ćelija za ispitivanje novih lekova, kao i za studiranje naslednih bolesti kako bi se našli njihovi uzroci. Znači, nisam zagovornik direktnog ubrizgavanja matičnih ćelija, već da se radom u laboratorijskim uslovima poboljša naše znanje i na taj način samo lečenje bolesti.

* Mogu li matične ćelije da se zloupotrebe i na koji način?
– Već sam napomenuo da se nude za neke bolesti gde ne samo da ne pomažu, već nema ni evidencije o ozbiljnom radu sa njima kada je reč o tim bolestima. Vrlo često nudi se terapija a da nikada nije prvo sagledana njena efikasnost na takozvanim modelima bolesti, odnosno životinjama. Naročito ih je opasno nuditi kao kozmetičko sredstvo za podmlađivanje, jer ne postoje dugoročne studije koje bi potvrdile njihovu efikasnost, a podaci mogli pravilno da se prezentuju.

* Ko je posebno zainteresovan za njihovu primenu i gde je u celoj priči naša zemlja?
– Zainteresovani su svi oni koji se bave biologijom matične ćelije, kliničari koji se bave lečenjem određenih bolesti a gde matična ćelija može da se primeni.
Ovo se naročito odnosi na odumrlu ćeliju ako može da se zameni, ili ako ne vrši svoju fiziološku funkciju pa može da se nadomesti matičnom.

Zainteresovani su i svi oni koji žele da saznaju nešto više o procesu starenja, nastajanja karcinoma, stručnjaci koji se bave reprogramiranjem ćelija, izučavanjem naslednih bolesti… Znači, postoji neverovatno mnogo mogućnosti i potencijala, ali je to u našoj zemlji, nažalost, svedeno na minimum. Za normalan rad i ravnopravno praćenje svega što se dešava oko matične ćelije potrebno je da se obrazuje jedan savremeni centar u kome će biti, pre svega, ljudi nauke.
Oni su ti koji nauku treba da prevedu u nešto što se zove regenerativna medicina i – terapija.

*****

Ozbiljne bolesti na proveri

PROTIV STARENJAIako naučnici tvrde da matične ćelije mogu zaustaviti starenje i produžiti život, na to će očigledno morati da se pričeka. Na ovakvu pretpostavku navodi istraživanje sa Univerziteta u Pitsburgu, gde se tek obavljaju eksperimenti na miševima u laboratorijskim uslovima. Ohrabrujući je podatak da su naučnici uspeli ubrizgavanjem matičnih ćelija u organizam miševa da im produže životni vek čak za tri puta. Međutim, istovremeno su aktivirali i hormon rasta, pa je došlo do njihovog nekontrolisanog rasta. Zato, da bi imali pouzdani “lek” protiv starenja naučnici tek treba da ustanove zašto se dešavaju pojedine neželjene pojave, za koje u ovom trenutku nemaju odgovor.

U laboratorijskim uslovima dokazano je da matične ćelije regenerišu srčani mišić i obnavljaju srčanu funkciju nakon infarkta objašnjava i doc. dr Dejan Škorić iz Univerzitetske dečije klinike

Gde je poslednjih godina posebno odmakla primena matičnih ćelija u lečenju ozbiljnih bolesti, objašnjava i pedijatar-hematolog doc. dr Dejan Škorić iz Univerzitetske dečije klinike. Ističe da se vrše brojna klinička ispitivanja primene matičnih ćelija u obnovi srčanog mišića nakon infarkta, obnovi nervnog tkiva posle povrede kičme, obnovi hrskavice povređenog zgloba, tkiva jetre i tkiva bubrega.

– S obzirom na to da kardiovaskularne bolesti, kao što su infarkt i kardiomiopatija, predstavljaju najčešći uzrok smrtnosti u zemljama Evrope i Amerike, poslednjih godina urađene su brojne eksperimentalne i kliničke studije o upotrebi matičnih ćelija u njihovom lečenju. Na laboratorijskim životinjama dokazano je da regenerišu srčani mišić i obnavljaju srčanu funkciju nakon infarkta.
Mehanizam delovanja nije do kraja odgonetnut, ali se pretpostavlja da matične ćelije indukuju stvaranje novih krvnih sudova i stvaraju ćelije srčanog mišića.

Takođe, produkuju faktore rasta, koji povećavaju sposobnost oštećenog srčanog mišića za samoobnavljanje. U kliničkoj praksi, gde su bolesnici direktno u srčani mišić, ili koronarni krvotok, dobijali sopstvene matične ćelije prikupljene iz kostne srži ili periferne krvi konstatovano je delimično obnavljanje miokarda i njegovih funkcija.

Međutim, da bi primena matičnih ćelija bila apsolutno uspešna, potrebno je rešiti način primene, odrediti adekvatan broj ćelija za obnavljanje tkiva srčanog mišića, i, na kraju, precizirati izvor matičnih ćelija (od sopstvenih ili iz umbilikalne krvi, odnosno krvi koja se nalazi u pupčaniku i posteljici). Procedura prikupljanja umbilikalne krvi za porodilju i novorođenče potpuno je bezopasna, dok je, sa druge strane, sakupljanje matičnih ćelija iz kostne srži opasno i potencijalno fatalno.

* Za koju je još bolest rešenje u primeni matičnih ćelija?
– Dijabetes melitus tip 1, gde postoji apsolutni nedostatak insulina, u dogledno vreme najverovatnije može biti rešen uz pomoć matičnih ćelija, takođe dobijenih iz pupčanika i posteljice. Ovaj oblik dijabetesa javlja se u dečijem uzrastu, a neophodna je doživotna primena injekcija insulina. Dosadašnja eksperimentalna istraživanja pokazala su da je njegovo lečenje moguće jer matične ćelije mogu da stvaraju ćelije koje produkuju insulin. Prednost matičnih ćelija je u tome što su nezrele i slabo imunogene, zbog čega nema opasnosti za njihovo odbacivanje i povratak bolesti.

* Da li se još negde očekuju značajna poboljšanja u lečenju bolesti?
– Neurološke bolesti i povrede nervnog tkiva predstavljaju grupu bolesti gde se očekuju značajni efekti primene terapije matičnim ćelijama. Poznato je da posle moždanog udara ili šloga, kao i posle povreda kičme i kičmene moždine, bolesnici ostaju trajno paralizovani. Ovo se dešava jer nervno tkivo ima veoma malu regenerativnu sposobnost.
Ali, zato, mezenhimalne matične ćelije iz umbilikalne krvi imaju sposobnost diferencijacije (deljenje) u nervne ćelije, pa njihova direktna aplikacija u oštećeno nervno tkivo doprinosi boljoj regeneraciji i oporavku funkcije.
Međutim, treba napomenuti da je primena matičnih ćelija za lečenje i ovih bolesti još uvek u eksperimentalnoj fazi, te da za njihovu kliničku primenu treba sačekati još izvesno vreme. Kao, uostalom, i za primenu matičnih ćelija u obnovi tkiva jetre, hrskavice, tetiva, retine i koštanog tkiva.

Category: Uncategorized