ŽIVOT je uskladištena energija. Svrha života u bilo kojoj formi u bilo kojoj veličini je održavanje ove uskladištene energije. Život kakav mi, ljudi, poznajemo je posledica složenog elektrobiohemijskog procesa koji se odigrava u čitavom našem organizmu i svakoj njegovoj ćeliji. Svaka ćelija je kućica u kojoj se nalaze bioenergetske “baterije” nazvane mitohondrije sa svojim organelama. Mitohondrije su vrsta bakterija. Ovaj proces održavanja energije je na ćelijskom nivou tačno programiran za svaku ćeliju. Sve ćelije u organizmu zato moraju biti solidarne i precizno odrađivati ono što im je biološkim “programom” naloženo. Po tom programu ćelije se stalno dele i “umiru”, bolje reći razgrađuju se i postaju sitni proteinski parčići. Na njihovo mesto dolaze odnosno uobličavaju se nove sveže ćelije sa svojim opnama koje su u stanju da štite ove energetske “baterije”. Od toga kakvo tkivo treba da formiraju, uobličavaju se i ove ćelije. Dakle, uvek i samo sa istim ciljem da održe uskladištenu energiju.

Recimo, nakon loma kosti specijalne ćelije nazvane još matične ćelije (nalik trofoblastnima) pretvaraju se u koštane ćelije, umnožavaju se kako bi popunile sva oštećenja na mestu preloma i kada posao završe – prestaju sa umnožavanjem i “umiru”. Ukoliko ove ćelije ispadnu iz programa, one ne primaju poruku da je posao “popravke” završen i nastavljaju da se umnožavaju. Takve ćelije se zatvaraju za sve poruke i ne primaju instrukcije koje se elektrobiohemijski prenose kroz čitav organizam i saopštavaju im da sad treba da “spavaju” ili da izvrše apoptozu, kako se to stručno kaže. Apoptozom konvencionalna medicina naziva ovu namernu “smrt” ćelije. A one poruku ne primaju jer je zbog nečega došlo do poremećaja u protoku elektrona ili tu poruku ne “shvataju”.

ODSTUPANjEM od ovog “programa” stvara se “neposlušna” ćelija koja svojim nekontrolisanim ponašanjem može da napravi haos u čitavom organizmu odnosno ćelijskoj simbiozi i da ga tako poremeti, da čitav organizam na kraju umre (počne da se razgrađuje jer energetski više nije u stanju da se održava). Takve su upravo kancerozne ćelije koje se ponašaju nesolidarno, razmnožavaju se prekomerno, otimaju hranu drugim ćelijama i odbijaju da se “(samo)ubiju” u skladu sa programom apoptoze. Ljudi oboleli od raka tako umiru od izgladnelosti, jer svu hranu normalnim ćelijama pojedu neposlušne kancerogene. Dakle, rak ne truje organizam, on ga izjeda. Nažalost, genetski bioinženjering je stvorio mnoge mikoplazme i bioagense koje se veoma skladno ugrađuju u DNK ljudskih ćelija i remete im skladan život. Ali u ovom feljtonu se nećemo baviti ovim perfidnim eksperimentima, koji se vrše pritajeno, uglavnom za račun proizvođača biološkog oružja. Iako su zapravo oni ključni generator kancera poslednjih decenija.

“Mi ne živimo od hrane koju jedemo, već živimo do energije u hrani koju jedemo”, tvrdio je dr Keri Rims (1903-1985). Ovaj agronom i biohemičar (nije lekar) postavio je i svoju “biološku teoriju jonizacije”.

On je otkrio da sve promenljive vrednosti u hranljivoj podlozi odnosno medijumu u kome opstaje simbioza mitohondrija i drugih mikroorganizama moraju biti u granicama adekvatnog protoka elektrona kroz sve ćelije u simbiozi. Koji je to adekvatan protok?

PO RIMSU sva energija koju koristi bilo koji složen organizam (odnosno njegove ćelije) je proizvedena delovanjem između anjona i katjona (negativnog i pozitivnog naelektrisanja). Najprostije rečeno, naš organizam se najbolje napaja energijom kada je protok vodonikovih atoma (to znači rekombinovanje ovih atoma u molekule) u određenoj brzini. Rekombinovanje se vrši jer je atom vodonika (hidrogena) nestabilan i teži da se stalno vezuje za neki drugi atom. Sam atom vodonika odnosno trenutak kada on nije vezan, već je slobodan, jeste trenutak najboljeg energetskog napajanja. Monoatomski vodonik nosi najveću energiju. Zato ovo njegovo molekularno “prevezivanje” ili rekombinovanje u različite molekule mora da se odvija tačno određenom brzinom za ljudski organizam. I to se naziva potencijalom hidrogena (vodonika) ili skrećeno pH. Za ljudski metabolički proces zato je važno da pH vrednost uvek bude neutralna odnosno oko 7 pH. Manji pH daje kiselu sredinu (“vruću”), a veći alkalnu (“hladnu”).

ZOOLOG dr Ginter Enderlajn (1872-1968) je tvrdio: “Naše telo savršeno funkcioniše u harmoniji sa svim protitima u njemu kada je pH 7,4 što je blizu neutralne solucije.” Pomenimo samo to da su “protiti” energetske čestice života koje je otkrio još u 19. veku francuski biohemičar i lekar, Antoan Bešam. Princip na kome se održavaju životne forme je pleomorfizam

Luj Paster se ovome protivio, ali je na samrti priznao da nije bio u pravu. Danas se u svim medicinskim školama ipak proučava pogrešna teorija Luja Pastera o mikroorganizmima kao monomorfnim formama, dok je pleomorfna teorija Bešama i Enderlajna sakrivena.

Ali, svaki poremećaj u napajanju energijom i promena pH vrednosti u bilo kojoj ćeliji može izazvati “kratak spoj”. Tada se “budi” i formira životna forma koja može postati kancerogena.

Dobitnik Nobelove nagrade 1931. godine, dr Oto Varburg (1883-1970) opisao je pre osamdeset godina šta se događa unutar tumorske ćelije: “Normalna ćelija postaje neprijateljska kada više nije u stanju da uzima kiseonik da bi pretvarala glikozu u energiju putem oksidacije. U odsustvu kiseonika ćelija se preobrati na primitivan program ishrane kako bi se održala i stvara glikozu – fermentacijom. Mlečna kiselina proizvedena fermentacijom smanjuje ćelijski pH (pomenuti balans kiselo-alkalni) i razara sposobnost DNK i RNK da kontrolišu ćelijsku deobu… Ćelija onda počinje da se nekontrolisano umnožava. Mlečna kiselina istovremeno uzrokuje intenzivan lokalni bol i razara ćelijske enzime. Zbog toga se rak pojavljuje kao brzorastuća ćelijska masa sa jezgrom mrtvih ćelija.”

U ODSUSTVU kiseonika ćelija otpočinje fermentaciju kako bi stvorila mlečnu kiselinu. Ovo uzrokuje da ćelijski pH opadne između 7,3 i 7,2 pa i do 7,0. Kasnije može pasti i na 6,5 dok u poodmaklim stadijumima metastaze kancera pH opada na 6,0 i do 5,7. “Niko danas ne može reći da ne zna šta je kancer i šta je njegov uzrok. Naprotiv, ne postoji bolest čiji su početni simptomi bolje shvaćeni, tako da današnje neznanje nije više opravdanje da se ne može učiniti više na prevenciji”, izjavio je doktor Varburg još 1966. godine.

Dakle, niža pH vrednost i kisela sredina su značajan faktor u nastanku kancera.

Ali, za konvencionalnu alopatsku medicinu ovo Enderlajnovo otkriće nije bilo značajno. Naprotiv, alopatska medicina ima zlatno militantno pravilo da se sa bolestima (u ovom slučaju to je maligna izraslina) mora tući svim borbenim dejstvima kako bi se izazvalo fizičko uništavanje “žive sile” – tumorske izrasline. U toj borbi oni su posegli za još većim zakiseljavanjem organizma i to hemoterapijom, X zračenjem, hirurgijom uz otrovne anestetike i udarima ubačenih bioloških agensa. Tako se organizam ovakvim “lečenjem” ubije i pre nego ga kancer izjede.

SUNCE NIJE ŠTETNO

IZLAGANjE suncu, kako se to često tvrde plaćeni “stručnjaci”, ne remeti metabolizam – to je valjda svakom jasno. Bez sunca nema života, pa priče o štetnosti sunca predstavljaju lažnih koji toksičnim hemikalijama zagađuju životnu sredinu i industrijsku hranu. Od sunca se može dobiti sunčanica i opekotine na koži, ali se ne remeti metabolizam.